fbpx

Sorting by

×

3 VELIKE TRAGEDIJE DOKTORA NESTOROVIĆA: Pre 15 godina sam imao zdravstvenih problema i to me potpuno promenilo!

O doktoru Branimiru Nestoroviću se malo zna, iako je često otvoreno pričao o svom detinjstvu i odrastanju. Donosimo vam veliki intervju koje su sa njim uradile kolege sa Lovesensa, pre par godina, a u kojem je ovaj poznati doktor otvorio dušu

Znanja kojima se savremena medicina vodi sužavaju manevarski prostor, jer nijedna bolest ne može da se izleči samo jednim pristupom, kaže prof. dr Branimir Nestorović, pedijatar, pneumolog i alergolog, piše lovesensa.rs

Pravu radost osećamo samo kada potpuno učestvujemo u životu, kada smo kokreatori bez očekivanja dostignuća. Energija uložena u aktivno življenje uvek je izdašna i nagrađuje, jer tek kada sledimo svoje strasti, kada pratimo ritam sopstvenog srca, bivamo istinski darovani osećanjem da znamo ko smo i gde pripadamo. Ne moramo graditi večne građevine ili pisati besmrtne poeme da bismo ostali upamćeni, ali treba da živimo autentično, uz sopstveni soundtrack koji prati predstavu.

Retko u životu sretnete nekoga čija se muzika izdaleka čuje. Da osetite bubnjanje i pre nego što vidite čoveka. Kada imate sreće i upoznate nekog takvog, stanete skromno posramljeni pred strašću sa kojom se živi život.

Jedan od tih koji od života stvaraju umetnost jeste prof. dr Branimir Nestorović, pedijatar, pneumolog i alergolog. Stavke njegove biografije zvuče značajno i zadivljujuće, ali one same po sebi ne bi značile ništa da iza njih ne stoji njegova snažna i radosna ličnost.

Rođen je u beogradskom porodilištu, ali je živeo u Obrenovcu, gde je završio i Gimnaziju, prirodno-matematički smer, nakon koje je upisao Medicinski fakultet u Beogradu.

Na Dečjoj klinici je specijalizovao pedijatriju, a nakon toga i pulmologiju. Danas je redovan profesor na katedri za pedijatriju i načelnik odeljenja pulmologije i alergologije na Univerzitetskoj dečjoj klinici Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Njegovo lice ćete videti na televiziji kada se priča o alergijama, ili o kombinovanju različitih metoda lečenja, jer je čvrstog uverenja da retko kada samo jedan metod može dati rezultate. Zato će svoje pacijente uputiti i na homeopatiju i na fitoterapiju, i svima njima će, bez izuzetka, dati nadu.

Kako kaže dr Nestorović, život u malom mestu, Obrenovcu, koji se nalazi pored velikog Beograda imao je prednosti. Bio je više u kontaktu sa prirodom, upućeniji na komšije i povezivanje u maloj zajednici, a opet sve vreme u mogućnosti da koristi prednosti velikog grada koji je odmah tu, iza tarabe. Bio je nemirno dete koje je skoro po svim kriterijumima ispunjavalo ono što se danas zove poremećaj pažnje i hiperaktivnost (ADHD), stalno u jurcanju, dečačkom ispoljavanju agresije kroz igre osvajanja teritorija i preispitivanju tuđih granica. Veliku ulogu u njegovom vaspitavanju i odrastanju imale su majka i baka, snažne i slobodoumne žene zbog kojih je, kako u šali kaže, “postao edipovac”.

Poreklo te snažne energije kojom dr Nestorović kreira život postaje jasno kada čujete priču o njegovoj baki koja je iz Like u Obrenovac došla sa zavežljajem na leđima da bi pred Drugi svetski rat, uz neverovatnu volju i upornost, stvorila pravu malu poslovnu imperiju. Ista ta upornost i rešenost pa i spremnost na žrtvu vodile su je kroz rat kada je trebalo očuvati porodicu i spasavati živote.

Ne čudi što je cela porodica oslobođenje dočekala osiromašena, ali netaknuta. Uloga mater familias tu se ne završava, do kraja života ona čvrsto drži kormilo u svojim rukama pa čak nalazi i odgovarajućeg udvarača za kćerku. Otac dr Nestorovića bio je trgovac i partijski sekretar, kome Partija nikada nije oprostila ženidbu sa lepom ćerkom fabrikanta.

 

Disciplina gradi karakter

Iako su ga oduvek više zanimale društvene nauke, posebno psihologija, upisao je prirodno-matematički smer u Obrenovačkoj gimnaziji, gde je i pored ogromne strasti prema muzici i sportu bio najbolji đak. Vojnički sistem koji je gimnazija nametnula svojim đacima ispostavio se kao plodonosan jer su iz tog perioda izašle mnoge uspešne generacije:

“Mnoge stvari koje ti u mladosti smetaju,disciplina koja se nameće ili odluke za koje misliš da te ograničavaju na kraju se ispostave kao dobre jer formiraju čvršći karakter,” kaže dr Nestorović.

U gimnaziji se bavio sportom i uvek je zamišljao da će mu životni poziv biti muzika ili psihologija, ali kormilo u odlučivanju o daljem školovanju preuzeo je njegov stariji brat: u Branimirovom odsustvu predao je dokumenta za upis na Medicinskina fakultet i tako je naš sagovornik, hteo-nehteo, krenuo putem koji je izgleda morao da se desi.

Kako napominje, medicina mu je oduzela muziku i sport, to su žrtve koje je morao da podnese tokom školovanja.

Radoznalost i spremnost da se angažuje nisu ga napustile ni tokom studija, te ga pitam kako je uspevao da pomiri interesovanja iz tzv. graničnih oblasti i zvaničnu školsku medicinu: “Jako teško, jer je naš fakultet reproduktivan po karakteru. Nema razvoja mišljenja, ni inicijativeMedicina je umetnost, ili bi to trebalo da bude. Tu najveći broj odluka treba da se donosi intuitivno, a ne po svetskim preporukama. Postoje bolesti koje mogu da se leče po nekim standardima, ali gomila obolenja leči se sasvim instinktivno. Ako posmatraš život, vidiš da je on fantastična interakcija različitih pravaca, škola, mišljenja i uticaja. Međutim, zvanična medicina tu interakciju koja rađa intuitivno lečenje jednostavno ne može da prihvati.”

Tokom studiranja je, kaže, bilo dosta profesora koji su imali snažan pozitivan i formativan uticaj na njega, a jedan od njih je bio i profesor Mrkulja. On mu je poveravao ozbiljne eksperimente na katedri za biohemiju i tako podsticao da razmišlja i preuzima inicijativu. Ogromna odgovornost koju mu je profesor prepuštao uz reči “Siguran sam da ćeš ti to odlično uraditi” bila mu je snažan podsticaj da poverenje i opravda.

“Srećom, imao sam fantastičnu garnituru profesora koji su me dosta naučili. Mislim da je velika greška što se danas ne podstiče poznavanje opšte medicine, jer to kruni kreativnost. Medicina je postala kombinat i to kreće već od školovanja. Ne može novac biti glavni regulator, to obesmišljava koncept lečenja ljudi. Neke stvari jednostavno ne mogu da budu tržišno orijentisane. Moraju da se stvore uslovi za sistemsko obrazovanje,” objašnjava dr Nestorović.

Okružen snažnim, brzim i energičnim ljudima, ni on nije mogao da sazreva drugačije: “Dosta sam svestan svojih mana, znam da sam težak i pokušavam da ljudima oko sebe olakšam. Zbog svoje energije i prirode imao sam problema jer sam stalno ulazio u sukobe, ali bilo mi je i još uvek mi je nemoguće da ne ukažem na glupost i besmislenost jer te mane nisu bezazlene.”

I u izboru specijalizacije kod dr Nestorovića brat je imao ključnu ulogu, te pedijatrija postaje glavni izbor: “Kada sam došao na pedijatriju, prvih sedam dana stalno me bolela glava jer ovde bez prestanka neko plače, uvek je neko komešanje i buka. Mislio sam da to neću moći da izdržim. Međutim, sada ne mogu da radim sa odraslimaDeca ne foliraju, ne pokušavaju da ostvare korist i imaju razvijenu empatiju. Sa njima je divno raditi, ona su otvorena i kod njih može da se primeni empatijski pristup. Zatim, deca veoma ozbiljno shvataju svoje lečenje: znaju dijagnozu i koju terapiju uzimaju. Često ih potcenjujemo, a zaista ne bi trebalo to da činimo.”

Različita interesovanja vodila su ga do fantastičnih uvida koji su uticali na to da je on danas lekar kakav jeste: okrenut čoveku kao celini a ne zbiru odvojenih delova.

Rano se zainteresovao i za naučne parapsihologije: “Bio sam toliko zaljubljen u jednu devojku koja se bavila parapsihologijom da mi ni duhovi nisu smetali, a sa tom oblašću bliže sam se upoznao na prvoj katedri za parapsihologiju u Evropi, na Medicinskom fakultetu u Frajburgu u Nemačkoj”.

O potrebi da sagleda širu sliku kaže: “Skloni smo da opažamo čulima, a naša čula dosta toga ne vide. Mi opažamo samo mali deo realnosti i to prihvatamo kao datost, dok se zapravo oko nas odvija bezbroj procesa koji nam promiču ali značajno utiču. Fizičari se i dan-danas spore oko toga da li mi zaista postojimo ili smo nečija ideja.”

 

Iskustvo koje resetuje čoveka

U svet dr Nestorovića, u kome je sve moguće i ništa se ne isključuje, ulazi i interesovanje za psihoneuroimunologiju, homeopatiju, fitoterapiju i brojne oblasti ljudskog saznanja koje kada se pravilno kombinuju vraćaju čoveka u stanje prirodne harmonije – zdravlje.

Bez obzira na mišljenje drugih, dr Nestorović uporno glinu života oblikuje po sopstvenoj viziji i ideji, materijalizuje svoja instinktivna prepoznavanja i neguje misao da stvari nisu ni dobre ni loše, već onakve kako ih iskoristimo.

Konstrukcija ili devastacija pitanje je ličnog izbora koje mora da proizilazi iz zaokruženog integriteta, a koju kakvoću će stvari poprimiti zavisi od kvaliteta koji im dadne naša duša.

Kada je mišljenje drugih ljudi prestalo da vam bude važno?

“Pre nekih 15 godina imao sam zdravstveni problem i to iskustvo me potpuno resetovalo. Do tog momenta bio sam bezbrižno uklopljen u sistem koji je sjajna opsena jer nas rasterećuje obaveze da mislimo o sebi. Moj posao mi je okupirao ceo dan, sticao sam ugled i status, prihvatao ponude koje su mi omogućavale napredovanje. Puštao sam da me ljudi i okolnosti vode. A onda te život baci na početak.

Razboleo sam se i primetio da su nakon sedam dana ljudi prestali da me zovu, jer su ranije svi uglavnom nešto očekivali od mene. Mali je broj onih koji će vas pozvati da pitaju kako ste i da li vam nešto treba.

Prioriteti se u tim situacijama potpuno promene. Prestaješ da se vezuješ za spoljne oznake uspeha i statusa. Svaka ustaljenost u životnom koloseku udobna je jer ne zahteva hrabrost. Ljudima se čini da su bezbedni u svojoj rutini i ne vole promene. Ceo život je zapravo borba protiv smrti: prvo se borimo ne misleći na nju, kasnije pokušavamo da je prevarimo.

Od tog reseta uveo sam dva pravila: ne provodim vreme sa ljudima koji mi ne prijaju, tzv. energetskim vampirima, i ne jurim ništa. Otkada sam prestao da jurim, sve je jednostavno došlo. Deluje kao da nemam nikakve strahove, ali nije sasvim tako samo imam osećaj da nije moj trenutak. Čini mi se kao da imam nekoga ko me štiti dok slušam svoju intuiciju.Takođe, rano sam naučio da nisam svemoćan gospodar medicinskog univerzuma, da ja ne krojim tuđe sudbine. Niko nema prava da ikoga otpiše i uskrati mu nadu.

 

TVOJA REAKCIJA?