ZAŠTO NIKO NIJE SLETEO NA MESEC VEĆ PREKO 50 GODINA? Razlog je bizaran!

Astronauti ne sumnjaju kako ćemo se vratiti na Mesec i Mars. Samo je pitanje kada i koja će to generacija doživeti

Pedeset i tri godine nakon istorijskog “malog koraka” Nila Armstronga, ima onih koji i dalje veruju da su Sjedinjene Države lažirale ceo događaj.

Televizijski prenos prvog sletanja čoveka na Mesec u julu 1969. godine, gledali su milioni ljudi širom sveta.

Oko pet odsto Amerikanaca veruje da su sletanja na Mesec lažirana, pokazuju ankete stručnjaka američke svemirske agencije.

To deluje malo, ali je dovoljno da i te kako održava teorije zavere u životu.

Bil Kejsing je bio najglasniji zagovornik teorije da sletanja na Mesec nije bilo.

Oni koji veruju da je sletanje bilo prevara, tvrde da američki svemirski program šezdesetih nije posedovao tehnologiju neophodnu da uspešno pošalje misiju na Mesec.

Ovi kažu da je NASA lažirala sletanje kako bi zadala odlučujući udarac SSSR-u. U to vreme, Sovjeti su vodili u svemirskoj trci i čak uspešno spustili sondu na površinu Meseca.

Priče koje dovode u pitanje autentičnost slavnog trenutka Nila Armstronga o „malom koraku za čoveka, ali velikom za čovečanstvo” počele su da kolaju gotovo istog trenutka kada se Apolo 11 vratio kući.

Sletanje na Mesec, Nil Amstrong

Zahuktale su se kad je 1976. objavljen samizdat „Nikad nismo bili na Mesecu: Američka prevara vredna trideset milijardi dolara”.

Knjigu je napisao Bil Kejsing, novinar kog je angažovalo odeljenje za odnose sa javnošću kompanija koja je sarađivala sa Nasom.

Oni koji ne veruju da su Amerikanci 1969. sleteli na Mesec, i danas se pozivaju na teorije iznete u ovoj knjizi.

Na spisku se nalazi „dokaz” koji je navodno očigledan na fotografijama – odsustvo zvezda u pozadinskom krajoliku mesečeve površine i navodno vijorenje američke zastave u bezvazdušnom prostoru.

Majkl Rič, astronom i istraživač sa Univerziteta u Kaliforniji, kaže da postoji naučno objašnjenje kojim može da se ospori ova teorija.

Zastavu je nabrala sila koju su upotrebili Armstrong i njegov kolega astronaut Baz Oldrin da posade šipku zastave u zemlju. Zadržala je taj oblik zato što je gravitacija na Mesecu šest puta slabija nego na Zemlji.

Nebo „bez zvezda”

Teoretičari zavera kažu i da na slikama sletanja na Mesec na nebu nema zvezda. Te slike zapravo imaju zajedničku karakteristiku – ekstremni kontrast mraka i svetla.

Zašto? Brajan Koberlejn, profesor astrofizike sa Instituta za tehnologiju u Ročesteru, objašnjava da je to zato što mesečeva površina odbija sunčevo svetlo i zbog toga deluje izrazito svetlo na fotografijama.

Ta jačina svetla prigušuje relativno slabo svetlo zvezda. Zato ne možemo da vidimo zvezde na fotografijama misije Apolo 11 – svetlost zvezda je suviše slaba.

Takođe, vreme ekspozicije na aparatu trebalo je da bude duže.

„Lažni otisci stopala”

Otisci stopala koje su ostavili ljudi na Mesecu, takođe su se našli na meti napada teoretičara zavere o sletanju na Mesec.

Oni tvrde da bi odsustvo vlage na Mesecu onemogućilo nastanak legendarnih slika poput one na kojoj se vidi slavni otisak stopala koji je ostavio Oldrin.

Međutim, Mark Robinson, profesor sa Državnog univerziteta u Arizoni, ima naučno objašnjenje za to.

Mesečevo tlo prekriveno je slojem kamenja i prašine po imenu „regolit”.

Taj sloj je pahuljast i u njemu je veoma lako ostaviti otiske.

Budući da su čestice tla još i kohezivne, zidovi otiska stopala ostaju čvrsti kad se čizma ukloni.

Robinson ističe da će otisci stopala na Mesecu ostati tamo milionima godina budući da tamo nema atmosfere – a samim tim ni vetra.

„Radijacija bi ubila astronaute”

Evo jedne popularne teorije zavere za vas – da bi pojas radijacije oko Zemlje ubio astronaute.

On je poznat kao Van Alenov pojas i formira se zbog interakcije između solarnih vetrova i magnetnog polja Zemlje.

U ranim stadijumima svemirske trke, radijacija je bila jedan od glavnih razloga za zabrinutost naučnika, budući da su se plašili da bi astronauti mogli da budu izloženi smrtonosnim radioaktivnim dozama.

Rusi poslali Ladu u svemir

Stručnjaci iz Nase kažu da je posada Apola 11 ostala u Van Alenovom pojasu manje od dva sata tokom putovanja na Mesec.

Astronauti jedva da su provela pet minuta na mestima gde je radijacija dosezala maksimum. To znači da nisu proveli dovoljno vremena tamo da bi to ostavilo traga na njima.

Fotografije ruše teorije zavere

Ovde vredi napomenuti i da su među fotografijama koje je snimio Orbitalni istraživač Meseca (LRO), a objavila Nasa, našle novije fotografije svih mesta sletanja Apolo misija.

  Dva najčešća simptoma koje prijavljuju pacijenti zaraženi omikronom

Slike koje je napravila sonda orbitirajući oko Meseca od 2009. godine, pružaju čvrste dokaze da je zapravo bilo sletanja na Mesec.

Fotografije NASA iz 2012 pokazuju ostatke Apola 11 na površini Meseca

Među fotografijama je i jedna slika mesta na koje je sletela misija Apolo 11. Na ovoj fotografiji jasno se mogu videti tragove koji su ostali na zemlji, kao i lunarni modul.

LRO pokazuje i da zastave postavljene tokom šest misija i dalje stoje na Mesecu – sonda je registrovala njihove senke na površini.

Jedini izuzetak je ona koju su ostavili astronauti misije Apolo 11. Baz Oldrin kaže da ju je oborio potisak motora tokom uzletanja lunarnog modula.

I konačno, ako se nije desilo… zašto se Sovjeti nisu pridružili teorijama zavere?

 

Sovjetska raketa

Iako su navedene teorije zavere pobijene – one su i dalje veoma popularne i širom rasprostranjene.

Ali istina je da postoji dovoljno naučnih dokaza da se potvrdi da je 20. jula 1969. godine Nil Armstrong zaista hodao po Mesecu.

Jedno pitanje koje se često upućuje teoretičarima zavere jeste: ako je ono lažirano, zašto se Sovjetski Savez koji se nalazio usred Hladnog rata sa SAD-om, pa i sam učestvovao u tajnom programu slanja ljudi na Mesec, ne bi uključio u tu čitavu ujdurmu?

Ako zaista nismo sleteli na Mesec i ako smo lažirali čitavu stvar, Sovjeti su imali i sposobnost i želju da to opovrgnu”, tvrdi Robert Launius, bivši glavni istoričar Nase.

A nikad nisu rekli ni reč. To je za mene prilično jak argument”, kaže on.

I zašto niko nije sleteo na mesec pune 53 godine?

Priča se da je glavni problem novac. Godišnji budžet NASA iznosi 19,5 milijardi dolara, a to nije ni izbliza dovoljno da bismo ponovo posetili Mesec.

Pre prvog sletanja 1969. godine američka vlada potrošila je milijarde dolara u razvoj, lansiranje i dopremanje satelita koji su mogli da snime površinu koja bi pomogla u odabiru potencijalnih mesta sletanja. Ipak puno veća briga dolazi od onoga što je uticaj meteorita stvorio – regolitu, prašinu.

Avio inženjer Madu Thangavelu sa Univerziteta Južna Kalifornija, napisao je 2014. godine kako je Mesec prekriven “finim, slojem lunarne prašine poput pudera koja je elektrostatički nabijena zahvaljujući interakciji sa solarnim vetrom. Vrlo je abrazivna i prianja, čime se vrlo brzo ‘pune’ svemirska odela i vozila”.

Astronaut Pegi Vitson koja je u svemiru provela 665 dana, probleme sa prašinom navela je kao glavne problema Apolo misija.

“Ako ćemo provesti tamo puno vremena i izgraditi trajne nastambine, moramo smisliti način na koji ćemo rešiti taj problem”, rekla je.

Novi problem je i sunčeva svetlost. Oko 14 dana u komadu na površini je vruće kao u paklu jer je izložen direktno sunčevoj svetlosti, jer Mesec nema nikakav atmosferski zaštitni sloj. 14 dana nakon toga vlada potpuni mrak i tada mesečeva površina postaje jedno od najhladnijih mesta u svemiru. NASA razvija mali nuklearni reaktor ‘Kilopower’ koji bi astronaute trebalo da snadbeva potrebnom energijom za vreme mračnih dana. ”

Nema okrutnijeg okruženja za život od Meseca. Ipak uprkos tome, s obzirom kako je tako blizu Zemlje, najbolje je mesto na kojem bi možda trebalo da se nauči živeti”, napisao je Tangavelu.

A tu su i ‘luckasti’ milijarderi koji su se bacili u trku. I upravo da nije bilo njih, da su samo bili NASA, Boing i Lockheed koji su razvijali mašineriju, možda velikih pomaka ne bi bilo.

“Nema sumnje, ako želimo ići dalje, posebno ako želimo ići dalje od Meseca, potreban nam je novi prevoz. Danas smo još u onim danima ‘kočije'”, rekao je astronaut Džefri Hofman.

Posebno se tu misli na rad Ilona Maska i njegove kompanije SpaceX kao i Džefa Bezosa i kompanije Blue Origin. Upravo dugoročne želje astronauta i želja da se ponovo vrate na Mesec lako se uklapaju u Bezosovu dugoročnu želju.

Svoju ideju o izgradnji prve mesečeve baze predstavio je Vašingtonu uz Blue Origin raketni sistem “New Glenn”. Tada je rekao da “će preseliti svu tešku industriju sa Zemlje, koja će postati rezidencijalna zona lake industrije”.

Maskov SpaceX mogao bi do Meseca pre NASA ili Blue Origina. Njihova raketa Falcon Heavy sposobna je da lansira malu “Crew Dragone” svemirsku kapsulu do Meseca i nazad.

Mask je rekao kako su dva pojedinca već uložila sredstva kako bi mogli otići na to putovanje.

“Moj san je da Mesec jednom postane deo ekonomske zemljine zone, svakodnevne ekonomije. I to je nešto na čemu bi trebalo raditi”, rekao je Hofman.

Astronauti ne sumnjaju kako ćemo se vratiti na Mesec i Mars. Samo je pitanje kada i koja će to generacija doživeti.

TVOJA REAKCIJA?